Из критика
''Тодоровића је у, у циклусима ове збирке,
посебно привлачила историјска и митска прошлост,
и свога народа и словенског, и света уопште.
Матерњи језик му је штедро понудио своје богатство,
које се слути из антологијски лепе, а за збирку
парадигматичне песме – Азбуко хромог вука
(…)
Асоцијације и алузије, симболи и слике (метафорско-метонимијског
порекла), архаизми и речи великих експресивних
потенцијала, њихово звковно сагласје и неочекиване
спреге у које су доведене, неким песмимама подарују
свежину какве одавно у савременом српском песништву
нема, нарочито ако је реч о онима које се описују
као родољубиве.''
(Живан Живковић, ''Сведочења
о авангарди'', 1992).
''Са овом књигом Тодоровић најизразитије улази
у поетичке оквире поезије доминатне у 80-им
годинама. Не треба, такође, заборавити ни да
неки други одељци песниковог рада из претходне
деценије ни мало нису изгубили од актуелности
(алеаторно-стохастички, шатровачки, на пример),
тако да у његовим текстовним продуктима примарне
неоавангардне оријентације итекако налазимо
постмодернистички релевентних чинилаца.''
(Иван Негришорац, ''Легитимација
за бескућнике'', 1996).
''Збирка песама Белоушка попије кишницу,
објављена у Београду 1988, означава Тодоровићев
повратак стохастичкој поезији, али у знатно
измењеној форми. У односу на прву фазу стохастичког
стварања значајно је ревидиран однос према језику,
чији се логички и синтаксички захтеви у већој
мери поштују. Али, основе стохастичког поступка
– деструкција класичне песмовне форме, подвргавање
реченичког исказа неочекиваним резовима и ослонац
на технику 'вербалног колажа' – задржане су
и у стохастичким песмама из позније Тодоровићеве
стваралачке фазе. У овој збирци приметно је
настојање да се песма структуира као целина,
што је водило већем дисциплиновању синтаксичког
и тематског плана песничког исказа. Новом доживљају
стохастичке песме у овој књизи доприноси и увођење
знакова интерпункције у песнички текст, насупрот
правописној неуређености исказа у ранијој фази.''
(Миливоје Павловић, ''Авангарда,
неоавангарда и сигнализам'', 2002).
''Пошто сигнализам најчешће инсистира на појединим
речима или на једној речи, овакав поступак мора
да остави последице у домену његовог односа
према значењу и смислу. Наиме, устаљено је,
и прихватљиво, мишљење да се језички смисао
остварује повезивањем више речи, а да једна
реч има само значење. Сигнализам се, дакле,
превасходно задовољава значењем, но, треба додати
да он то свесно чини, као што се и целокупна
модерна наука о знаковима на филозофском, естетичком
и књижевнотеоријском плану зауставља на граници
денотативног значења, сматрајући да традиционално
схваћен смисао, дубоко потиснут иза света појавности,
представља само баласт. Зато сигнализам хоће
да превазиђе не само устаљени каузални процес
формирања језичких целина, већ уопште процес
смисаоног надовезивања сваке наредне речи на
претходну. И отуда потреба да се, као у овим
Тодоровићевим песмама, свака реч, или свака
синтагма, строго одвоји од других речи. У основи
је то намера да се у духу лексичког опредељења,
докаже како свака појединачна реч у песми може
да има статус исказа.''
(Милослав Шутић, ''Сигнализам
и снага песничке речи'', Градина, број 11, 1987).
|