Из критика
''Тодоровић не конзервира језик, јер врло добро
зна да чак и херметички затворена конзерва
није изван времена. Пишући Смрдибубу,
Тодоровић се служио грађом шатровачког
говора, али, истовремено, он и проширује
тај говор стварањем нових речи. (…).
Шатровачка поезија Мирољуб Тодоровића
је јединствен жанр у корпусу српске
поезије…''
(Звонко Сарић, ''Крвоток стварности
овде и сада'', Руковет, 7-8-9, 1998.).
''То само указује на снажну тенденцију
шатровачког говора да један израз, кад
постане широко прихваћен, и у извесном
смислу језички етаблиран, наново прекодира.
И овде је на делу исти стваралачки мотив
који важи и за песнички говор, па се
шатровачки отуда с правом дефинише као
форма говора која је потекла управо
из жеље да се у језику ослободимо општих
места које нам заједница намеће.''
(Василије Радикић, ''Нови
простори поетског'', Књижевне новине,
15. VII 1999.).
''Шатровачки се отвара као оштар, непосредна,
јасан језик у много чему функционалнији
од традиционалног. Скривање иза гомила
речи није у духу шатровачког, овај уме
да буде убитачно бридак као афоризам,
једнако бруталан и грубо, тврдо суптилан,
осетљив на минималне разлике. А надасве
је духовит и свеж…''
(Илија Бакић, ''Сјај
песме и језика'', Борба, 7. X 1999.).
''Писање на крипто-говору једна је од
бројних новина којима су сигналисти
изненадили, а донекле и шокирали нашу
културну јавност, још увек неприпремљену
за овако радикалне и екстремне искораке
у језику и књижевности.
Шатровачка поезија може се именовати
као нека врста креативног превратништва
на врло осетљивом језичком и комуникацијском
терену. У односу на књижевонст обликовану
уобичајеним песничким језиком, она представља
унеколико афектирани начин уметничко-поетског
изражавања. Различите појаве, представе,
емоције и предмети на шатровачком се
исказују искривљеним и бритким, а понекад
драстично сликовитим и затвореним (шифрованим)
поетским реквизитима. Реч је о програмираној
тајновитости и намерној провокативности;
у језик велике иронијске носивости веома
често се личне заменице у сингулару
спретно и духовито замењују именицом
која има шире лирско, а понекад и гротескно
значење. Разорна песничка енергија покуљала
је из подручја које раније није посматрано
као поетско извориште, већ је изучавано
углавном као друштвени феномен.''
(Миливоје Павловић.
''Шатровачка поезија'' у књизи ''Авангарда,
неоавангарда и сигнализам'', 2002.).
''Трећи вид шатровачког писма Мирољуба
Тодоровића карактеристичан је за песме
из другог одељка књиге. То су песме
које аутор пише почев од 1990. године
и оно што их у формалном погледу обележава
јесте њихов хаику облик. После дистиха
у песмама из Телезура за тракање, Тодоровић
се сада одлучио за тростиховну форму
чврсте структурне уређености, одступајући,
наравно, од метричког модела хаикуа.
Најчешће је песму склапао од два тематски
повезана хаикуа (односно развијао песничку
тему у два хаикуа, који, у том случају
'функционишу' као две строфе песме),
а што се тиче њеног поетичког описа,
може се рећи да се ради о максимално
сажетим стиховним остварењима у којима
се – у духу поетике хаикаи поезије –
предочавају муњевите опсервације у друштвену
збиљу и те се опсервације могу саопштавати
као монолози (исповести), дијалози или
трећем лицу као 'извештаји' неког, добро
обавештеног лица, сведока или учесника.
Социјална, критичка, хумористичка, сатирична
и друге компонете посебно су дошле до
израза у овим песмама Мирољуб Тодоровића.
Сведеност песме на свега неколико речи
учинила је његово писмо још самосвојнијим
и непоновљивим. А самосвојност и непоновљивост
песничког писма циљеви су које жели
да достигне сваки песник. Мирољубу Тодоровићу
то је пошло за руком и у шатровачкој
поезији као једној од врста сигналистичке
вербалне поезије.''
Живан Живковић, ''Игра
и језик'' у књизи ''Од речи до знака'',
1996.).
|
