RAZMIŠLJAJTE O SIGNALIZMU
Home Miroljub Todorović Kontakt Virtuelna galerija Linkovi
Miroljub Todorović


Bibliografija
Poezija
Proza
Eseji i polemike
SIGNALISM IN ENGLISH
Intervju
O delu
ZA ČITANJE
Vizije signalizma
Stoleće signalizma
Signalizam - Savremenik
Vidici SIGNALIZMA
Posebna biblioteka PB 19
Signalizam - Književnost
Magija signalizma


Uzajamni katalog
Virtualna biblioteka Srbije


Iz kritika

''S književnoistorijskog stanovišta posmatrano, signalizam je – posle zenitizma, nadrealizma i pokreta socijalne literature – sledeći nov i autohton literarno-umetnički avangardni pokret u srpskoj književnosti 20. veka. (…).

Istovremeno, signalizam se u savremenoj srpskoj i jugoslovenskoj književnosti i kulturi potvrđuje kao jedna izrazita moderna dimenzija i kao apartna umetnička forma i proizvodnja. Bez njega, sve bi, verovatno, bilo drukčije i ko zna koliko oskudnije. (…).

Jedan od važnih osobenosti signalizma je u tome što je on svoj prostor osvajao postupno, u etapama ispunjenim, skoro uvek, novim otkrićima i novim sadržajima a ne žestokim i neobuzdanim izlivima na sceni ravnodušne ili netrpeljive književne javnosti. Zato signalizam nije ostao samo trenutni eksperiment, cvet jednog pomodnog dana, prolazna senzacija jedne burne umetničke sezone, već je postojani napor koji se stalno razgranjava, jezik u ekspanziji raznovrsnih jezika u stremljenju za što obuhvatnijom komunikacijom umetničkih (estetskih) pronalazaka, vrednosti i značenja. Uz to je signalizam, unekoliko, i novi tip modernosti: to je modernost koja ne uživa nadmeno u svojoj sopstvenoj slavi, izuzetnosti ili privilegiji nego proverava uvek šta bi još moglo da se nađe novo i duhovno sveže iza granica uobičajenih, postojećih ljudskih stvaralačkih i tehnoloških mogućnosti.''

(Miloš I. Bandić, ''Signalizam: stil i status'', Književnost, 1-2, 1989).

''Prvi put od pojave nadrealizma, dvadesetih godina, možemo, sa traženjima Miroljuba Todorovića da s radošću utvrdimo ponovo hvatanje koraka srpske poezije sa istinski avangardnim traženjima u svetu. (...). Otud za mene predstavljaju eksperimenti kojima se sa toliko inventivnosti odaje Miroljub Todorović više no praznični svež i svečan trenutak, a signalizam kao i primena matematičko-kibernetičkih poetskih impulsa i podsticaja, prvu šansu da se skoro posle pedeset godina i ovoj našoj palanci duha počnu da događaju pesničke činjenice od podsticajnog značaja kako za nas, tako i za čitav svet.“

(Oskar Davičo, „O poemi Naravno mleko plamen pčela Miroljuba Todorovića“, Gradina br. 10, 1972).

„Signalizam je naša, paralelna pojava u krilu najekstremnije avangarde i to, između ostalog objašnjava njegovo međunarodno širenje, priznanje i značaj u određenim umetničkim i intelektualnim sredinama. To nije nova estetika, škola ili disciplina u uobičajenom smislu, već još više od toga: globalni i totalni stvaralački koncept, koji, negirajući sve prokušano iskustvo kao tradicionalističko, hoće da uspostavi nov, univerzalan sistem vrednosti.“

(Zoran Markuš, iz prikaza izložbe „Signalizam“, Borba, 26. jul 1975).


„Signalizam znači korak napred u odnosu na konkretnu poeziju, vizuelnu poeziju i umetnost znaka uopšte...“

(Gillo Dorfles, u knjizi Textum, 1981).

''Todorović istinski širi granice mišljenja i saznavanja pesničkog sveta, pridodajući tom svetu isto tako nužno potrebno teorijsko objašnjenje, što mu omogućava da na osnovu sopstvenih spoznaja i sopstvenog pređenog puta nastavlja svoje delo ispunjavajući ga novim teoretskim saznanjima i novim umetničkim, signalističkim projektima.''

(Denis Poniž, ''O dvema knjigama iz područja vizuelnog'', Književne novine, 11. XII 1980).

''Malo je, sasvim malo u srpskoj poeziji takvih programa usmerenih ka preispitivanju svekolike pesničke tradicije, te njenom inoviranju, odnosno radikalnom preustrojavanju pojma pesničke činjenice, zaista je u našem književnom pamćenju malo programa kakav je ostvario Miroljub Todorović. Njih, doduše, u prošlosti jeste bilo, ali se oni mogu prebrojati na prste jedne ruke. Po korenitosti i opsežnosti, na primer, uporediv je Todorovićev poduhvat sa Koderovim mitotvoračkim/jezikotvoračkim rezom u našoj romantici, po doslednosti opredeljenja za permanentnu pesničku revoluciju uporediv je i sa Davičovim avangardnim dinamizmom, ali je po prirodi cilja i po vrsti tvoračkog iskustva najbliži i najsrodniji samom jezgru naše istorijske avangarde, i to ponajviše Micićevom zenitizmu, Aleksićevom dadaizmu, te ranom našem nadrealizmu.''

(Ivan Negrišorac, u knjizi ''Legitimacija za beskućnike'', 1996).

„Sedamdesetih godina počinje veoma jasno da se nazire poetsko i teorijsko delo Miroljuba Todorovića. Još Planeta (1965) svedoči o njegovim prvim istraživanjima na planu eksperimentalnog pesničkog stvaranja. Pojava Algola sa signalističkom vizuelnom, kompjuterskom, permutacionom, objekt i gestualnom poezijom, predočava svima nama koji smo pratili njegov put čitavu konstelaciju traganja i pesničkih interesovanja i, u isti mah, nudi široj publici u svom totalitetu autora i njegove umetničke akcije koje se mogu najpre shvatiti u okviru jednog izgrađenog pesničkog i šire umetničkog sistema. (...)

Analizirajući Todorovićev poetski opus objedinjen Algolom i zaustavljajući se začas na poemama iz 1969. godine kao što su Zvezdalija, Lunomer I i Lunomer II, uočićemo odmah snažno osećanje ’kosmičke svesti’ koji ovaj pesnik-istraživač utiskuje u svoju signalističku poeziju, u celokupno svoje pesničko delo – zračenje jedne totalne, odnosno globalne svesti čitave ljudske vrste.“

(Guillermo Deisler, „Signalizam Miroljuba Todorovića – jedna kosmička svest“ u knjizi Signalizam u svetu 1984).

„Ako je tačno da jedna umetnost treba da bude po svom programu izvan uobičajenih tokova, i u stalnom kontrastu sa formama i idejama svoga doba (Niče), a to je sigurno tačno, onda ova buntovna oznaka naročito važi za signalistički pokret i za njegovog osnivača Miroljuba Todorovića u onoj meri u kojoj je on znao ne samo kvalitativno da odredi ovo svoje otkriće kao operativni centar u jugoslovenskoj kulturnoj panorami, već isto tako i da nadvisi nacionalne granice stekavši izuzetno poštovanje u međunarodnom krugu vizuelne poezije.“

(Enzo Minarelli, „Poetika komunikacije“, „Odjek“, Sarajevo 1 – 15. februar 1982).

„Jugoslovenski literarni pokret signalizam izdvojen od sličnih pokreta nastalih posle drugog svetskog rata u dremljivoj atmosferi Evrope, Amerike i Japana, nastavlja i razvija plodonosnu inicijativu istorijske avangarde.“

(Arrigo Lora-Totino – „Gordijev čvor jezika“, „Koraci“ 1-2, 1982).

''Ne bi me iznenadilo ako bi se u nekoj ne tako dalekoj budućnosti (…) kada se današnje hijerarhije razmrdaju, ispostavilo da stvaralačkoj i intelektualnoj avanturi Miroljuba Todorovića – na osnovu originalnosti, upornosti i istraživačke radoznalosti – pripadaju mesto i značaj o kojima danas, uz svu toleranciju, teorijsko znanje i svest o uslovnostima, nismo spremni ni da sanjamo.''

(Čedomir Mirković, ''Za čitanje i gledanje'', Politika, 11. VI 1988).

„Kod Todorovića – od tog vremena – javlja se jedinstvo između poezije i svemira na nivou same energije: ekspanzivna i kontraktibilna (stežljiva) poezija, eksplozivna i zgusnuta, bezgranična i određena. (...)

Apstraktni svemir sličan je apstraktnom pismu – on je ispisivanje Reči za one koji veruju, ispisivanje Energije za one koji ne veruju. Iznenada postajemo svesni toga da se svemir sjedinjuje s rukopisom – da on sam postaje jedan rukopis. Nanos pisanja odgovara suncima i planetama. Znaci i zvezde pripadaju kosmičkim prostorima. ’Kosmos je lepa konkretna pesma’ – nekada mi je pisao pesnik Houédard. Totalni misteriozni jezik, kako je rekao Todorović. Tajanstveno jasan. Jasno tajanstven. On je stvoren u jednoj savršenoj igri. Ta igra dolazi do izražaja u tekstovima Miroljuba Todorovića.“

(Pierre Garnier, „Miroljub Todorović ili znak prostora“ u knjizi Signalizam u svetu, 1984).

„Za signalizam i umetničko delovanje Miroljuba Todorovića počeo sam se interesovati krajem 70-ih godina, na vrhuncu svojih fascinacija jugoslovenskom, posebno srpskom avangardnom i neoavangardnom poezijom. Ne krijem da me je ponajviše intrigirao teorijski aspekt eksperimentalnog stvaralaštva, u čije se okvire signalizam izuzetno dobro smeštao, predstavljajući u svoj svojoj veličini najtipičnije neoavangardne uzuse posleratne evropske poezije, od konkretnih i vizuelnih do fenomenoloških i stohastičkih pesama. Zahvaljujući ljubaznosti Miroljuba Todorovića, sa kojim sam uspostavio tesnu saradnju putem prepiske, uspeo sam da sakupim prilično materijala, koji se odnosio na signalizam i stvaralaštvo beogradskog autora. Doduše, ova bogata zbirka ne samo književnih tekstova poslužila mi je kao polazište za teorijska razmatranja ustaljenih pravila eksperimenta, načela 'postojanja' eksperimentalne pesme ili sistema konvergencija, ali mi nije dopustila da ostanem ravnodušan ni prema književnoistorijskoj uslovljenosti signalizma kao umetničkog pravca, koji je Todorović programirao u drugoj polovini 60-ih godina.

Zato nije ništa čudno što sam pažljivo razmotrio sve manifeste i programske postulate autora Planete, da bih, s jedne strane, lokalizovao signalizam na tlu ondašnje jugoslovenske neoavangarde, a s druge, da bih jasnije artikulisao njegovu zavisnost od zapadnoevropskih delanja tog tipa; zavisnost, a istovremeno specifiku i pored uvek podvlačenog nadnacionalnog karaktera antiumetnosti. U svojoj knjizi, koja je objavljena 1981. godine u Krakovu na Jagelonskom univerzitetu stavio sam akcenat na komunikacijsku situaciju, koja određuje signalističku poeziju kao i na osnovne jedinice 'nove tekstualne strukture eksperimentalnog stiha'. Bio je to za mene intrigantan istraživački izazov, posebno što su se u ono vreme u Poljskoj pojavama toga tipa istraživači bavili sporadično, a u Jugoslaviji su bile bez naučne pozadine. Iako je Todorović krajem 70-ih bio autor dvanaest knjiga i više puta učestvovao na međunarodnim izložbama vizuelne umetnosti, nije naišao na odgovarajuće razumevanje. Moja monografija u izvesnoj meri prokrčila je tome put: 80-ih godina pojavilo se više naučnih radova o signalizmu, između ostalih knjige prerano preminulog Živana Živkovića, a fenomen signalizma trajno je ušao u leksikone književnih termina.“

(Julijan Kornhauzer, u knjizi „Signalizam srpska neoavangarda“, 1998).

''Signalizam uključuje u svoja istraživanja planetarnog, novog jezika (da li će to biti emanacija, neko ovladavanje najdubljim slojevima ljudske psihe pomoću biohemije, ovladavanje spiritualnošću elektrona, osvećenje molekula, energije i svake ćelije, ili nešto drugo u tom smislu, ali svakako u tom smislu), sve ono u čemu je treperio istraživački duh čoveka od kada čovek postoji. Etnologija, prastari motivi i prastari oblici raznih prvobitnih zajednica čoveka; psihoanaliza, molitve, verska i svetovna pevanja, totemi i tabui, fetiši i čini, sve to signalizam istražuje, pored takozvanih egzaktnih nauka, fizike, hemije, biohemije, kibernetike. U ta istraživanja ulazi i ispitivanje svih umetničkih tvorevina od kako je čovek nastao, uključujući i najsavremenija istraživanja semiologije, semantike, hermeneutike i onog lingvističkog materijala kojim se ove discipline bave.

Treba naglasiti još i to da se signalizam izuzetno bavi i avangardama, da istražuje po njima i da mnoge eksperimente započete sada ili ranije u njima, sada u smislu novih avangardi, ranije u smislu onih koje su već prošle, ispituje na svoj način, ulazi u njih i daje im nov, svoj smisao i obogaćuje ih, što znači menja svojom praksom. Treba naglasiti i to da signalizam želi da se izdvoji od dosadašnjeg stanja avangardi, da on u svom procesu čak predstavlja i negaciju izvesnih karakteristika prošlih avangardi.''

(Ljubiša Jocić, ''Ogledi o signalizmu'', 1994).

„U globalnom pregledu mnogih poetskih traganja koja traju već dvadesetak godina, jasno se ocrtava karakteristična pesnička fizionomija Jugoslovena Miroljuba Todorović. Ovde se pozivam – i prilika je da to naglasim – na takva istraživanja koja idu s one strane linearnosti stiha, od konkretne poezije švajcarsko-brazilskog izgleda do vizivne italijanske poezije tehnološkog tipa, preko svih specifičnih varijanata verbo-ikonološke forme, koja se danas, naročito u Italiji, neodređeno naziva ’nova veština pisanja’ (’nuova scrittura’). U okviru ovoga, rekoh, Jugosloven Miroljub Todorović svojim radom obuhvata više ili manje rigorozno sve etape, do prodora u savremeni poetski čin telepoezije, naširoko poznate pod imenom mail-art. Van svega toga, Todorović od početka svog stvaranja koje se manifestovalo u Beogradu negde sredinom šezdesetih godina, važi za najaktivnijeg stvaraoca, ne samo u nacionalnim okvirima, već i u internacionalnim, postavši pokretač manifestacija, izložbi, časopisa visokog zamaha na planu širenja nove poezije na svim nivoima, stvarajući tako od Beograda, grada u kome živi i radi, diskusioni centar, jedan od najkvalifikovanijih u svetu (...).“

(Michele Perfetti, „Algol – ključna knjiga signalizma“ u knjizi Signalizam u svetu, 1984).

„Kroz avangardnu 'ordinaciju' signalizma prolaze mnogi, uzimajući sa toga vrela mnogo toga inovativnog i prenoseći ga u poeziju drukčijih sadržaja i valera. Jedino je Todorović ostao vjeran svojoj prvobitnoj signalističloj matrici obogaćujući, iz knjige u knjigu, njenu eksperimentalnu prirodu. Nije lako četiri decenije iznalaziti svježe tkivo jezika i kroz njega dešifrovati tajnovite obrise života, njegova suštastva u svim vidovima manifestovanja, posebno u sferi odnosa čovjeka i tehnike.''

(Žarko Đurović, ''Svijet signalizma'', 2002).

''Opšti znak koji upućuje na dejstvo Todorovićeve težnje ka rastvorenom jeziku jeste ukidanje žanrovskih granica u većini njegovih književnih štiva. Poetski tekst, prisutan u ovoga autora i u poetičkim fragmentima ili dnevničkim zabeleškama, kazuje ne samo sebe, već i to da se kreativne alternative i značenjski pomaci nalaze na rubovima razlomljene unisonosti, ma gde se ona manifestovala, te i u diskursu koji nije poetski, već pripada i projektima istraživanja i tumačenja poetskih zahteva u signalizmu. U Todorovićevim kolekcijama poetičkih zapisa, upravo kolažirane stihovne celine unose pomeranja u osnovni govorni niz, prekidaju ga iskazom drugog karaktera i drugačijeg naboja, izmeštaju, neposrednim učinkom, sistem poruka poetičkog teksta izvan njegove jednosmerne, unapred zacrtane funkcionalnosti i prvobitne namene, izvan njegove date, formalne nadležnosti. Dvojni sistem poruka sugestivno promoviše čin promene, kreativnu kretnju spajanja dva govorna oblika ka višeznačnosti koja ne samo što vidljivo izmiče obrascu već neposredno afirmiše izvorni impuls avangarde – razbija zatvorenost estetičkog prostora te ga na tačkama razlika i dodira oplođuje i uvećava – obelodanjujući taj impuls u samo dešavanju, na delu.''

(Tanja Kragujević, ''U uznemirenom telu jezika'' u knjizi ''Svirač na vlati trave'', 2006).

''Signalizam je proizišao iz duhovne atmosfere krajem pedesetih i šezdesetih godina – iz vremena opšteg poleta u različitim naučnim oblastima, u elektronskim i komunikacionim sistemima, a isto tako i iz očekivanja društvene i političke obnove s jedne i s druge strane tzv. gvozdene zavese. Ponovo je tada, posle depresivnih raspoloženja koja je donela filozofija egzistencijalizma, a koja su posledica tragičnih iskustava u dva svetska rata, počela da cirkuliše reč novo kao oznaka za eksperimente u književnosti i likovnim umetnostima: novo slikarstvo, novi roman, nova poezija, nova drama. (…)

U srpskoj književnosti avangarda je mnogo učinila za umetnički preporod darovitijih pisaca toga vremena. Takvog entuzijazma za stvaranje novih formi i negacijom starih kasnije nije bilo pa ni ostvarenja koja bi iz toga proizašla. Najviše ih je bilo u prozi, pogotovo u romanu, a najmanje u poeziji. Signalizam je bio jedan od retkih projekata nove poezije kod nas koji je zagovarao radikalnu izmenu pesničkog izraza i potpunu destrukciju postojećih formi. Tvorac i oblikovatelj signalističkog programa i realizator njegovih zamisli u brojnim knjigama bio je Miroljub Todorović.''

(Radovan Vučković, ''Poetika signalizma'', Književna istorija, XXVI, broj 122-123, 2004).

„Isto tako, Todorović praktikuje poetske oblike koje naziva matematičkim, statističkim, scijentističkim, tehnološkim, izneveravajući i menjajući specifični jezik potrošačkog društva da bi stvorio humanije izraze. (...)

Kao što je činila DADA pre šezdeset godina, Miroljub Todorović objavljuje smrt tradicionalne umetnosti lomeći mitske govore i optužujući lažnu komunikaciju. Ali ’umetnici su proizvod svoje epohe’ (dadaistički manifest) i Todorović je proizvod kraja XX stoleća, on uranja u najmoderniju tehniku, koristi sve jezike, otvarajući istovremeno stvaralaštvu nove, široke perspektive.“

(Daniel Daligand, u knjizi Signalizam u svetu, 1984).

''Signalizam, kao naočita, velika planetarna aktuelnost, ide u red onih naših pokreta u prošlom stoleću koji su većma marili za odlučne, često i subverzivne reči manifesta, skroz i skroz negatorski, nego što su nastojali da afirmišu nove kombinacije svog, recimo pesničkog umeća. Možda je signalizam otišao najdalje, to će reći najdoslednije u tom obnovljenom verovanju u poluautomatizam reči i pisma. I stoga nije slučajno što su ga, na samom još njegovom početku upisali u svoj raboš kao novost neki od beogradskih nadrealista (Oskar Davičo, Ljubiša Jocić, Dušan Matić). Svakako autentičan u svom podstrekačkom, skoro bezuslovno populističkom trendu, signalizam je ostvario u evropskoj i svetskoj literaturi, svakako i ukupnoj umetnosti, nekoliko destinacija smelosti tako jednostavno i tako plemenito incidentalno, da jednostavno ne može da se ukloni, inače tako živahno neuklopljiv, sa atlasa našeg modernog poetskog smisla.''

(Draško Ređep, ''Signali ranog smisla'', Zlatna greda, broj 66, 2007).

„Signalistička poetika, koja je brižljivo razrađena od strane Miroljuba Todorovića poslednjih dvadeset godina, čini jednu posebnu sintezu onih teorija koje su u istom periodu, sa specifičnim metodološkim analitičkim i hermeneutičkim konotacijama – naročito doprinele – paralelno sa tekstualnom produkcijom koja ih je pratila – razvoju savremenih avangardnih estetičkih istraživanja.

Manifesti pokreta nam dozvoljavaju da verifikujemo uprkos neobičnog spleta neprestanih određenja, dopuna, upotpunjenja – veliku sposobnost – koja postoji već od istorijske avangarde i nadživljuje i ovu u sadašnjem trenutku – da se nanovo formulišu pretpostavke, programi, položaji, na osnovu strasnih napetosti, saznatljivih i sugestivnih, koje idu u korak sa deskriptivnim i analitičkim disciplinama jezika komunikacija.

Mada je, uglavnom, delovao u oblasti literature i vizivne umetnosti, pokret je istovremeno uticao, i to snažno, na jugoslovensku estetičku kulturu, na tradicionalnu definiciju umetničkih dela i na stvaranje jednog interlingvističkog ključa. Skoro uvek signalistička tekstualna produkcija ostvaruje procese utemeljivanja smisla koji se oslanjaju na razne lingvističke sisteme.“

(Matteo D’Ambrosio, „Specificita e convergenze della poetica signalista“, Citt & citta, n. 15, Napoli, 20. gennaio, 1984, pp 1-4.).

''Miroljub Todorović nesumnjivo je najznačajniji savremeni srpski neoavangardni pesnik. Kao dostojan naslednik i nastavljač avangardnih tendencija dvadesetih godina ovoga veka – vremena u kojem su postavljeni temelji celokupne moderne srpske poezije – Todorović je u okviru signalizma, - pravca čiji je rodonačelnik, protagonista i tumač, - na više načina obogatio savremenu srpsku poeziju. Pre svega, u okviru u okviru ovog pesničkog pravca, čija poetika jeste znakovno, dakle formalistički usmerena, ostvareni su značajni sadržinski, doživljajno-saznajni prodori. Ovi prodori, u skladu sa opštom orijentacijom dvadesetog veka, više su racionalni nego emocionalni, ali ih je mogla usloviti samo jedna dosledna poetika apsolutizovanja ili ontologizacije jezika. A za konačni pesnički rezultat nije bitno odakle se polazi – od sveta prema jeziku ili od jezika prema svetu. Kao posledica ovakve poetike, o kojoj je Todorović ostavio tragove u svojim jasnim i dokumentovanim poetičkim zapisima i manifestima, pojavila se čitava mreža raznovrsnih žanrovskih oblika, od kojih su neki potpuno novi i po čijem širokom spektru je Todorović opet jedinstven pojava u savremenoj srpskoj poeziji.''

(Miloslav Šutić, ''Pomeranje granica pesničkog čina'', pogovor u knjizi ''Azurni san'', 2000).

„U celokupnom delu Miroljuba Todorovića, otkako ga ja poznajem, operiše se komunikativnim modelima. Početkom 1970. primio sam prve postalije koje mi je poslao. Bile su to dopisnice sa zajednički nadređenim pojmom SIGNALIZAM. Mogao sam sam sebi odmah da predstavim, šta se sa tim mislilo. Signali upravo postoje zato da nešto signaliziraju, da nekome nešto pokažu, da na nešto ukažu. Pojam SIGNALIZAM potiče od Todorovića i bio je najpre ispunjen onim sadržajem koji se može svrstati u izvanredan oblik nečeg već pripremljenog ili nađenog. Todorović je svesno sakupio već obrazovane znake svoje, odnosno naše sredine, izvukao ih iz njihovog uobičajenog konteksta i svrstao u spektar umetničkih artikulacija, ili još bolje, u spektar kreativnih percepcija.“

(Klaus Groh, „Signali svakodnevice“ u knjizi Signalizam u svetu, 1984).

„Prava suština signalizma je što on očekuje nastajanje planetarne svesti.“

(Dave Oz, „Šta je signalizam?“, International Mexican Art Magazine, oktobar, 1982).

„Novi pokret signalizam, koji je zasnovan na poetskim signalima, ukazuje tako i na nefunkcionalne signale naših ’informacija’ koji se kamufliraju kao nužna aktualnost.“

(Godehard Schramm, „Literatur und Kritik“ no. 61, Wien, 1972).

''Signalizam ne priznaje nikakva ograničenja. On nije samo pokret koji 'proizvodi' otvorena dela, već je i neprekidna otvorenost ka radikalnim prodiranjima u do tada za poeziju strane prostore. Zagovara literaturu bez granica. Istovremeno ili s malim vremenskim razmacima, atakuje na nove literarne teritorije. Ostavlja ih pošto ih osvoji, da bi im se naknadno vraćao, kombinovao ih sa novoosvojenim. Ono što nije 'napadnuto' do danas, biće napadnuto sutra, jer 'logika pisanja, ako je uošte ima, je logika istraživanja' (M. Todorović). Pred nama je najpokretljiviji pokret koji je književnost uopšte iznedrila do sada. Kornhauzer, koji se pita: 'da li je signalizam početak ili kraj određenog razvoja?', indirektno odgovara na to pitanje tvrdnjom da je on, 'kao ni jedan drugi pravac uspeo da se organizuje u aktivan avangardni pokret, da oko sebe okupi umetnike različitih generacija…' bude neprestano i neumorno živ i nepredvidiv. Sveopšte izneveravanje horizonta očekivanja. Signalizam je intermedijalni, interdisciplinarni pokret, prava planetarna umetnost.''

(Dušan Stojković, ''Signalizam kao govor žudnje'', Gradina broj 10, 2005).

''Stvaralački prevrat koji su signalizam i njegov tvorac izvršili u pesničkom jeziku, u poeziji, i šire u književnosti i umetnosti, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, po svom kreativnom naboju dublji je i značajniji od onoga što se u našoj poeziji i kulturi dešavalo pedesetih godina. Izuzetno dejstvo tvoračke revolucije signalizma može se meriti jedino sa ulogom istorijske avangarde u našoj literaturi početkom dvadesetih.

Signalizam, zahvaljujući Miroljubu Todoroviću i grupi koja ga sledi, glavnim svojim tokom predstavlja onaj luk koji stvaralački povezuje avangardna stremljanja iz međuratnog perioda sa savremenim razdobljem, donoseći dragocene inovacije kojima se srpska umetnost ravnopravno uključuje u moderne svetske procese. Radikalnom teorijom i pesničkom praksom, destrukcijom tradicionalizma ali i prihvatanjem i sintetisanjem njegovih vrednosti sa srećno iznađenim novinama, vizionarskim širenjem prostora literarnog iskustva, ukazivanjem na nove mogućnosti jezika i znaka Miroljub Todorović bitno je izmenio estetski kod naše umetnosti i obnovio poetsku reč u svetlosti jutra novog milenijuma.''

(Milivoje Pavlović, u knjizi ''Ključevi signalističke poetike'', 1999).

Miroljub Todorović

Copyright © - Miroljub Todorović - Sva prava zadržana.
Zabranjena je reprodukcija u celini i u delovima bez dozvole.