RAZMIŠLJAJTE O SIGNALIZMU
Home Miroljub Todorović Kontakt Virtuelna galerija Linkovi
Miroljub Todorović


Bibliografija
Poezija
Proza
Eseji i polemike
SIGNALISM IN ENGLISH
Intervju
O delu
ZA ČITANJE
Stoleće signalizma
Signalizam - Savremenik
Vidici SIGNALIZMA
Posebna biblioteka PB 19
Signalizam - Književnost
Magija signalizma


Uzajamni katalog
Virtualna biblioteka Srbije


PLANETA
''Nestor Žučni'', Niš, 1965.


ISPITIVANJE PLANETE

Planeta je prvobitno opisivala
Neshvatljive krugove koje više
Nisam mogao pratiti.
Onda je iznenada počela da usporava
Njena relativna brzina smanjivala se
Iz dana u dan i konačno je
U istom položaju ostajala
Više godina.
Tako sam mogao da procenjujem
Njena svojstva, ispitujem njene
Boje, osluškujem zvukove.
Bila je to ogromna planeta
Okružena crvenkastom difuznom
Svetlošću

KRISTALI

Veliki ledeni okeani blistavi od svetlosti
Okretali su svoje lice rečitom suncu.
U paklu vulkana oganj je rasipao
Užarene ruže od helijuma i kiseonika.
Kristali veličine zemaljskih gradova
Koji su visili o konce tečne Atmosfere
Zapanjivali su me svojim nepristojnim oblicima.
Ulazeći u kristalne kule
Uzvikivao sam svoje ime
Koje se zatim odjekujući rasprostiralo
U najudaljenije kutove svemira

SKAKAVCI

Moj dolazak
Uzbudio je jedino zelenožute skakavce
Nepojmljive veličine.
Hvatajući svojim zadnjim nogama
Lepljivu jutarnju svetlost
Oni su vrlo vešto
Od bezbrojnih kocki kvarca
Pravili barikade
Zatvarajući mi prilaz
Ka centru planete

 

 

 

 

NEVREME

Topile su se zvezde. To je njihova moć da budu
uzbudljive. Posmatrao sam ih iz jednog cveta sanjiv:
topile su se zvezde kap po kap. Atmosferom su se
širili neugodni mirisi zvezdane tekućine.
Predstojalo je veliko galaktičko nevreme.
Žućkastobeli cvetovi nicali su u Prostoru.
Uznemirenost životinja upozoravala je na
opasnost. Skakavci su u jatima napuštali
planetu. Mravi su prodirali duboko prema
jezgru. Oblaci ptica ugasili su Sunce.
Zverima koje bi popile malo mirisne zvezdane
tečnosti palila se utroba. One su bolno urlale
u tami. Vatra im se najpre krvotokom širila
po čitavom telu. Zatim su nastajale eksplozije
unutarnjih organa. Najžešće je eksplodiralo
srce. Ono je uzletalo u Prostor kao ognjena
lopta i za trenutak osvetljavalo Planetu.

JAJE

Na listu biljke boje bakra
Izlegao je leptir jaje
Veličine ljudskog oka.
To je jaje mala planeta
Koja će se probuditi
Kroz tri svetlosne godine.
Zatim ovako probuđena
Kružiće oko jednog cveta
Kao oko svog Sunca.

 

 

METALI

Osluškivao sam disanje metala
Slično je disanju zveri

* * *

Metali su ratovali s vazduhom
Kretali su se podzemnim hodnicima kao krtice
Podrivajući stabilnost planete
Vazduh je ulazio kroz pukotine na kori
I napadao ih pokušavajući da izazove
Hemijske promene u njihovom karakteru
Oni su ga halapljivo gutali
A zatim varili dugo vremena

ŠUMA

Ono što me je najviše zapanjilo
U prvom susretu sa šumom
Bila je potpuna staklasta providnost
Stabala. Mogao sam uočiti:
Građu stabla raspored ćelija
I kretanje protoplazme kao tamnosive
Magličaste mase. Zanimljivo poređenje
Sa Galaktičkim Maglinama išlo je
Na štetu ovih drugih jer kretanje
Protoplazme lagano i dostojanstveno
Mnogo me je više uzbuđivalo

LISTOVI

Ugljendioksid je ulazio kroz stome
I razlivao se u biljci kao zlato.
Čulo se strujanje sokova
Razmena materija...
Svetlost je ćelijama
Prenosila poruke
Organizama sa drugih planeta.
Protoplazma je najrečitije od svih
Govorila
Blistavim jezikom Sunca.


Iz kritika

''U svojoj poemi Planeta niški pesnik Miroljub Todorović pokušao je da ocrta obrise jedne kosmogonije. Već sama namera, nezavisno od tehnike poetskog izvođenja, upućuje nas na koncepcije filozofa miletske i abderićanske škole, a pre svega, naravno, na poetsku enciklopediju Lukrecijevu De rerum natura.(…).

U svojim najkreativnijim trenucima Todorović, bujno metaforičan i sa nečim od prizvuka mita, ostvaruje veoma lepu poetsku meru i kvalifikovano otvara za poeziju jedan problem koji traži rešenje već dve hiljade godina. Novi zvuk u srpskoj poeziji, van svake sumnje.''

(Miodrag Petrović, ''Pokušaj pomirenja poezije i nauke'', Narodne novine, Niš, 29. I 1966).


''Planeta kazuje Todorovića kao avangardu.(…) Posle Vinavera, ova poema (za mene) predstavlja jedan od najvećih eksperimenata u našoj najnovijoj PONADGRAMATIČKOJ poeziji.''

(Milovan Vitezović, ''Planeta nas izmislila'', Susret, 7. XII 1966).


''Iznenadno, za jugoslovensku književnu javnost, kao što se u vidnim poljima naučnika tragača što dalekometnim teleskopima istražuju kosmos, pojavi nova kometa, koja neuhvatljiva beži zakonima gravitacije i luta milenijumima nedokučivim prostranstvima, rodio se u srpskoj i jugoslovenskoj poeziji, novi, autentični pesnik. Hir koincidencije je hteo da posle Branka Miljkovića , opet, to bude jedan Nišlija: Miroljub Todorović. (…).

Polazeći od iskustva moderne nauke Todorović oslobađa svoju poeziju klasičnog simbola i gradi vrtložnu i omamljujuću semantiku svoga pesničkog jezika. Koristeći iskustva savremene nauke otkriva neslućene mogućnosti nove poezije, koja izrasta iz integralnog bića naše savremenosti, rušeći konvencije i džući se do neslućenih visina poetičnosti. Avangardna moć poezije Miroljuba Todorovića izvire iz njegovog estetičkog i idejnog odnosa prema životu i poeziji.''

(Veselin Ilić, ''Avangardni pesnik Miroljub Todorović'', Gradina broj 2, 1967).

''Na zamišljenoj i bez daljinara fiksiranoj planeti, Todorović traži iste one odnose koji vladaju na zemlji. Stoga njegove pesme, iako sa fantastičnom fabulom i ambijentom, nisu nikakva vrsta science fiction-a, već poezija nove orijentacije, koja se baca u krilo jednoj posve različitoj oblasti.''

(Milan Komnenić, ''Poezija na tragu nauke'', Student broj 18, 4. X 1966).

''Svojim manifestom (u zbirci Planeta) Todorović objašnjava ideju stvaranja novih svetova i načela njihovog postojanja u Kosmosu. Pri tom se ne odriče lirskog glasa, misli na ljudsku jedinku, koja kontroliše tok zbivanja i čija sudbina (život i smrt) dovodi do promena u logički prepariranom Svemiru.(...). Pesma je izjednačena sa atomom, ćelijom Sunčevim sistemom. Ritmu pesme odgovaraju sile koje drže elektrone, život i gravitacija. Uvode se matematičke formule u poeziju i daje geometrijsko-algebarska analiza poezije, života i smrti kao osnovnih i datih veličina. Pesma, dakle, postaje magična formula života i kosmosa, i njena značenja u ovom trenutku prevazilaze uske literarne okvire.''

(Julijan Kornhauzer, ''Scijentizam'' u zborniku ''Signalizam avangardni stvaralački pokret'', 1984).

''Todorovićeva zbirka pesama Planeta, objavljena 1965, a uobličavana pet godina, otkrivala je drukčiji pesnički senzibilitet i nazore prema svetu i ontosu pesme. Sama pomisao – na koji je ova knjiga upućivala – da se može pevati o atmosferi, gravitaciji, kristalima, jajetu, protoplazmi, delovima cveta ili o skakavcima – bila je javna jeres, a takve pesme apriorno su razumevane kao antipoezija ili, pak, kao nešto što je daleko od poezije. Međutim, izrazito poetski elementi, intenzitet doživljaja, vizionarstvo i humanizovanje sveta izvan čoveka – demantuju pretpostavke da je Todorović već svojom prvom knjigom 'poništio' poeziju…''

(Živan Živković, ''Lirski krugovi Miroljuba Todorovića'' u knjizi ''Svedočenja o avangardi'', 1992).

''U sklopu scijentizma nastala je Planeta (1965), prva pesnička zbirka Miroljuba Todorovića koja je u njegovom i sad već impozantnom i mnogostrukom opusu, do danas sačuvala poetsku neobičnost i lepotu novine, volju da ne ostane 'pred ključaonicom sveta' već da se otisne u neslućene prostore i da tamo potraži svoje 'beskonačne konake', kako bi (u naslovu jedne pesme) rekao Oskar Davičo.''

(Miloš I. Bandić, ''Signalizam: stil i status'', Književnost, 1-2, 1989).

Miroljub Todorović

Copyright © - Miroljub Todorović - Sva prava zadržana.
Zabranjena je reprodukcija u celini i u delovima bez dozvole.